Da li je danas moguće da se biohemijskom analizom krvi dobije precizan psihološki profil osobe?
Drugim rečima – da li bi analiza krvnog seruma jednog dana mogla da otkrije kakva je nečija ličnost i karakter?
Kratak odgovor glasi: ne može.
Niti je moglo ranije, niti može danas.
Ipak, postoji jedna veoma zanimljiva paralela između načina na koji se rade biohemijske analize krvi i načina na koji se u realnom životu otkrivaju osobine ličnosti i karakter ljudi.
Kako funkcioniše biohemijska analiza krvi?
Tokom rada u servisu analitičkih aparata za biohemiju, imao sam priliku da detaljno upoznam način na koji se određuju vrednosti poput ALT, AST, uree, glukoze i ostalih parametara iz osnovnog biohemijskog panela.
Za svaku pojedinačnu analizu postoji posebna hemikalija – reagens.
Krv uzeta od pacijenta prolazi kroz pripremnu fazu, koja podrazumeva vađenje u posebnu epruvetu sa gelom. Taj gel zadržava krvne ćelije, dok se iznad njega izdvaja krvni serum.
Razdvajanje se vrši u laboratorijskoj centrifugi, koja koristi isti fizički princip kao i centrifuga u veš-mašini – centrifugalnu silu.
Uloga reagensa, kiveta i fotometra
Tako pripremljen serum stavlja se u biohemijski analizator, gde se biraju željene analize.
Svaka analiza se odvija u posebnoj čašici male zapremine, koja se naziva kiveta. U nju se dodaje određena količina seruma i odgovarajućeg reagensa, a zatim se sve to osvetljava svetlošću određene talasne dužine.
Fotometar meri razliku između ulaznog i izlaznog intenziteta svetlosti. Ta razlika se naziva apsorbanca i upravo ona, kroz matematičke algoritme, daje informaciju o koncentraciji određene supstance u krvi.
Na taj način se dobija precizan podatak o količini glukoze, enzima ili drugih parametara u krvnom serumu.
Jednostavna analogija: glukoza kao ribe u akvarijumu
Ako količinu glukoze u krvi zamislimo kao broj ribica u akvarijumu, jasno je da postoji optimalan raspon.
U akvarijumu zapremine jednog kubnog metra normalno je imati deset do petnaest ribica. Ako ih ima više, dolazi do problema: manjka kiseonika, hrane, konflikata. Rešenje nije komplikovano – broj ribica mora da se vrati u normalu.
Analiza ličnosti kroz životne situacije…
Kakve veze sve ovo ima sa analizom ličnosti i karaktera?
Ako želimo da sagledamo nečiju ličnost, često nije dovoljno posmatrati tu osobu u neutralnim uslovima. Prava slika se pojavljuje tek kada se čovek nađe u određenoj životnoj situaciji, pod pritiskom ili izazovom.
Kako kaže narodna izreka – na muci se poznaju junaci.
U ovoj analogiji:
- životne situacije su poput reagensa
- okolnosti su poput talasnih dužina
- reakcije osobe otkrivaju njene dominantne osobine
Baš kao što povišene vrednosti u biohemijskoj analizi ukazuju na poremećaj, tako i neadekvatne reakcije u određenim situacijama mogu da ukažu na problematične aspekte ličnosti i karaktera.
Karakter, ponašanje i mogućnost promene
Dobra vest je da se danas uspešno koriguju biohemijski parametri krvi – promenom načina života, ishranom, a po potrebi i terapijom.
Isto važi i za karakter.
Svaka promena počinje u trenutku kada osoba primeti da nešto ne funkcioniše kako treba i postavi pitanje: zašto?
Tek nakon toga dolazi teži deo – pronaći odgovor na pitanje: kako promeniti ponašanje i reakcije?
Promena, bilo da je u pitanju biohemija ili ličnost, zahteva svesnost, disciplinu i vreme. Ali je u oba slučaja – moguća.
Ono što se ne meri, ali se vidi
Biohemijska analiza ličnosti, u doslovnom smislu, ne postoji – i verovatno nikada neće postojati. Ne postoji analizator koji može da izmeri hrabrost, strpljenje, zavist, saosećanje ili integritet. Ne postoji reagens koji reaguje na savest niti fotometar koji registruje karakter.
Ali to ne znači da ličnost ne može da se „analizira“.
Samo se ne analizira u laboratoriji, već u životu.
Svaki čovek, svesno ili nesvesno, prolazi kroz svojevrsne testove. Neki su blagi i prolazni, drugi dugi i teški. Problemi, gubici, pritisci, odgovornost, moć, neuspeh – sve su to situacije koje deluju kao reagensi. One ne stvaraju osobine ličnosti, već ih izvlače na površinu.
Baš kao što krvni serum u sebi već nosi informaciju o stanju organizma, tako i čovek u sebi nosi svoje osobine. Život ih samo „osvetli“ pod određenom talasnom dužinom.
I tada se vidi koliko čega ima.
Neko pokaže smirenost tamo gde se drugi raspada.
Neko sačuva ljudskost tamo gde bi bilo lakše biti grub.
Neko prepozna sopstvenu grešku, a neko uvek pronađe krivca spolja.
Dobra vest je ista kao i u biohemiji: odstupanje nije kraj.
Povišene vrednosti ne znače propast, već signal. Signal da je potrebna promena – u navikama, u ponašanju, u načinu razmišljanja.
Ali prvi korak je uvek isti:
prepoznati rezultat i biti dovoljno iskren da se on prihvati.
Jer bez tog trenutka svesnosti nema ni terapije, ni korekcije, ni rasta.
Krv nam može reći kako nam je telo.
Život nam, mnogo preciznije, kaže kakvi smo ljudi.
A pitanje koje ostaje svakome od nas nije šta bi pokazala neka zamišljena analiza, već:
šta naše reakcije govore o nama – onda kada je najteže?
Pa da se razilazimo…
Iako biohemijska analiza ličnosti ne postoji u doslovnom smislu, analogija između laboratorijske dijagnostike i analize karaktera pomaže nam da bolje razumemo kako se prave osobine ljudi otkrivaju tek u odgovarajućim uslovima.
Krv može da pokaže stanje organizma.
Životne situacije – stanje ličnosti.
